Сви који посете Србију у ово доба године сигурно ће приметити (а неки и доживети) један од најзанимљивијих обичаја у Србији – прославу Крсне славе. Поткрај јесени и почетком зиме, поготову у новембру и децембру када су се некада обустављали радови на пољу, српски народ слави и празнује. Управо у ово доба године обележава се највише помена на православне свеце који су од давнина заштитници српских породица. Зато је сада право време да се подсетимо шта је слава, како се слави, шта представља и откада се обележава у нашем народу.
Светац као заштитник породице
Слављење свеца, заштитника породице, јединствен је религијски обичај у Срба, успостављен у време напуштања паганства и појединачних божанстава које је имала свака кућа. У претхришћанско време, Срби су веровали да свака породица има свог бога заштитника, па су се са примањем хришћанства ти обичаји и веровања пренели на хришћанске свеце. То је остало и до данас – слављењем славе српска породица не поштује само свог свеца и Цркву, већ и своје породичне претке.
Странцима то може да изгледа необично, нарочито ако имамо у виду да други православни народи (Грци, Руси, Бугари) не прослављају Крсну славу. Код њих је уобичајено прослављање имендана, код нас није. Прослава породичне Крсне славе, са породицом и пријатељима, остало је обележје само нашег народа.
Ако сте у посети нашој земљи, не пропустите прилику да присуствујете некој прослави славе. Видећете колико је традиције и обичаја проткано кроз све церемоније. А ако нисте у могућности да уживо присуствујете овим свечаним догађајима, прочитајте нашег чувеног писца Стевана Сремца и његово дело Ивкова слава и можда ћете моћи да проникнете у важност обележавања ових обичаја. А можете погледати и филмску адаптацију коју посебно волимо јер приказује живот старог Ниша.
Српска слава
Српска слава прославља бога и његове светитеље. Свеци који се обележавају могу бити апостоли, пророци, мученици, праведници који су битни за историју хришћанске цркве.
Почетак српског празновања везано је за име Светог Саве. Свети Сава и његови наследници залагали су се за потискивање паганства у народу, па се налазе подаци који кажу да су због тога увели славе које је требало да усагласе прославе са хришћанским начином слављења бога.
Прослава Крсне славе посебно је била важна у вишевековном периоду турске колонијалне владавине и за време многих покушаја унијаћења од стране каталочких земаља са севера и запада. Од дана прихватања славе, Срби су се трудили да тај дан за њихову породицу буде што свечанији и богатији, како би показали своју одлучност у обележевању своје вере, Цркве и породичног заштитника. Из недавне прошлости чули смо сведочења: за време комунизма, након Другог светског рата, када је јавна политика забрањивала упражњавање религијских обичаја, многе породице су тихо и у тајности, без прекида, секле славски колач, палиле свећу и обележавле своју традицију.
На часовима српског као завичајног и страног језика, обично се прави корелација са предметима народна традиција и веронаука, како би се приказао различит спектар обичаја из свих углова у вези са прославом крсне славе.
Ко слави славу и када се почиње?
Одговор на ово питање је једноставан. У Србији славу славе православни хришћани и са слављем почињу онда када се новоформирана породица осамостали. Рецимо, када се син одвоји од родитеља и ожени се по православним обичајима, од свог оца преузима слављење неке одређене славе. Српска Православна Црква данас покушава да укаже да је погрешно уверење да се слава не преузима уколико је је младожењин отац жив и даље слави, или је слави рођени брат, већ сви мушки чланови породице преузимају слављење славе.
Слава се прима у првој години синовљевог брака, када син одлази долази са својом женом код оца на прославу славе. Тада отац сече славски колач и својом десном руком му предаје четвртину славског колача и сину предаје славу са жељом да са својом женом и будућом децом дуго и у здрављу прославља славу. Син колач носи кући, подели га са својом породицом и од наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу. Иако није у складу са традиционалним хришћанским обичајима, у мешовитим браковима дешава се да и жена преузме славу од оца, уколико се њен муж одлучи да живе по православним српким обичајима.
Како се припремити за славу?
Неколико дана пре славе домаћин позива свештеника у своју кућу да освети воду за славу. За освећивање воде треба припремити:
- чинију са чистом водом
- босиљак
- тамјан
- кадионицу
- свећу
- списак живих чланова породице
- списак умрлих чланова породице
Чину освећивања водице се обавља по православним хришћанским обичајима пред славском иконом на источном зиду собе испред које је упаљено кандило. Освећењу воде присуствују сви чланови породице који су се у том тренутку затекли у кући. Када свештеник освети воду сви чланови породице отпију по гутљај, а од остатка свете водице домаћица треба да умеси славски колач. При освећивању водице свештеник кроз молитву чита имена живих укућана и помиње за покој душе преминуле чланове породице. Освећење водице сматра се веома битним у традиционалним српским кућама, јер се сматра да свети дух силази и освећује породични дом, као и све његове чланове. На тај начин породица добија духовну снагу која треба да је прати кроз живот и рад целе следеће године.
Позивање на славу
Традиционално у нашем народу важи уверење да се на славу не позива, већ долази. Међутим, тај обичај је данас промењен, као што се променио и начин прославе слава. Сасвим је у реду ако позовете своје госте и ако направите план доласка гостију.
Поздрављање и дочекивање гостију
Домаћин би требало да своје госте дочекује пред кућом или на прагу свог дома. Сви у породици су обучени у складу са расположењем – свечано. Гости се поздрављају следећим речима: Добро дошли! Гости отпоздрављају следећим речима. Срећна слава домаћине, теби и твом дому и твојим укућанима, много година у здрављу и весељу!
Славски колач
Славски колач се меси уочи славе и представља жртву Богу што нас је кроз страдање сина свог, Исуса Христа, спасао од смрти.
Славски колач се припрема на следећи начин:
- 750 г пшеничног брашна, тип 400
- 3 кашице соли
- богојављенска водица
- освећена славска водица
- вода
- 1 коцка свежег квасца
Потребно је све састојке добро замесити и док тесто надолози, припремити шаре са правословним хришћанским и националним мотивима. У средини колача се боде освећени босиљак. Сваки украс на колачу има своје значање. Рецимо четири слова с означавају национално јединство, крст – хришћанство, голуб –мир и сл. Цео колач се пажљиво пече и поставља на тањир у коме ће бити извршено благосиљање колача. Колач се меси постан.
Славско жито
Славско жито се припрема из захволности Богу на све земаљске плодове у спомен светитеља којег породица слави, као и за покој душе умрлих чланова породице. Жито уједно представља и симбол васкрсења (сеје се, иструли у земљи, а из њега ниче нови клас).
Славско жито се припрема на следећи начин: очисти се зрно по зрно пшенице, па се два дана пред славу потопи у хладну воду и остави да преноћи преко ноћи. Ујутру се у тој истој води кува и потом исцеди кроз цедиљку и испира се све док зрно не остане потпуно бело. Пшеница се остави да преноћи а ујутру се самеље на воденици за месо. У самлевену смесу се додаје на један килограм пшенице, један килограм прах шећера и један килограм млевених ораха. Шећер равномерно додавати у жито и добро месити рукама.
Служење житом
После резања колача жито се се прелије вином. Домаћин се први служи житом, а затим сви остали укућани. Потом се служе гости како који пристиже на славу. Домаћица је та која приноси жито гостима на већем послужавнику са неколико кашичица на посебној тацни и једном чашом воде у којој се одлажу употребљене кашичице након служења.
Славска свећа
Требало би узети свећу од чистог воска. Она представља најчистију и најискренију жртву породице Богу. Преставља симбол жеље и тежњи ка успеху породице која прославља славу. Свећа је дужине од 50 до 60 cm. Пали се непосредно пред сечење колача на дан славе. Када већи део свеће изгори, она се гаси на следећи начин. Домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње узме једну кашичицу вина и у њу излије у фитиљ. Потом се свећа и сталак стављају испред иконе, и ту стоји до следеће године и пали се приликом заједничких молитви.
Црно вино, тамјан и уље
Црно вино приликом прославе слава представља проливену Исусову крв којом се прелива пререзани славски колач. Тамјан се користи за кађење и означава молитву породице која путем пријатног мириса се успиње према Богу, док се уље користи за кандило које такође представља жртву принесену Богу.
Слава се припрема посна уколико се пада за време поста, у среду или петак.
Најчешће српске славе
Десет слава које се најчешће славе у Србији до Божића су:
- 27 октобар – Преподобна параскева (Света Петка)
- 31. октобар – Свети апостол и Јеванђелист Лука
- 8. новембар – Свети Великомученик Димитрије (Митровдан)
- 14. новембар – Свети Козма и Дамјан (Врачи)
- 16. новембар – Свети Ђорђе (Ђурђиц)
- 21. новембар – Сабор Светог Архангела Михаила (Аранђеловдан)
- 24. новембар – Свети Мученик Стефан Дечански (Свети Мрата)
- 4. децембар – Ваведење Пресвете Богородице
- 17. децембар – Света Варвара
- 19. децембар – Свети Николај Чудотворац ( Никољдан)
Након Нове године и Божића, у Србији се у јануару прослављају још и Свети Стефан (9.1), Свети Јован (20.1) и посебно, у свим школама, Свети Сава (27.1).
Нови циклус курсева српског као страног и завичајног
На свакој слави, у сваком делу обичаја и традиције, крије се прави свет Србије и њених људи! Јер, српске славе су много више од гозбе: то је прослава заједништва, испраћање једне радне године и дочекивање нове, време помирења, љубави и сећања на претке. То је дан када су врата дома оворена за све, када се окупља породица, кумови и пријатељи. Слава је, изнад свега, духовни доживљај, прилика да угодимо светитељу и да са пријатељима проведемо време у пријатном разговору. Слава нас спаја и зближава и зато је главна одлика српског православља.
Ако желите више да научите о српским обичајима кроз учење српског језика као страног или завичајног, позивам вас да нам се придружите. Уписи су у току, можете се пријавити попуњавањем пријаве на овом линку.
