O reformi srpskog jezika i njegovom konačnom normiranju nakon više faza, prva asocijacija nam je Vuk Stefanović Karadžić. Međutim, on nije prvi koji se bavio problemima srpskog jezika, to možemo pročitati i u njegovim spisima. Rešenje problematične grafije dao je Sava Mrkalj, od kojeg je i sam Vuk preuzeo azbuku, delimično izmenio grafeme i dodao novu (dž).
Sava Mrkalj rođen je 1783. u selu Sjeničak, Gornja Krajina, a preminuo 1833. u Beču. Bio je srpski učitelj, monah i filolog.
Godine 1799. završio je školu u Plaškom, a zatim postao srpski učitelj u Gospiću. Kasnije je otišao u Zagreb, pa onda u Peštu, gde je slušao predavanja iz filozofije i matematike na univerzitetu. Bio je dobar poznavalac nemačkog, latinskog i francuskog jezika, a razumevao je i grčki i herbejski. To mu je mnogo omogućavalo da se bavi filologijom.
Standardizacija književnog jezika u Srbiji i Hrvatskoj počinje još u 19. veku, sa namerom da se za osnovu književnog jezika uzme narodni i da se pismo prilagodi prirodi glasovnog sistema. Prvi koji ozbiljno pokušava da izvši reformu jezika bio je Sava Mrkalj. Uz ovu raspravu za književni jezik značajna je i rasprava Luke Milanova.
Salo debeloga jera
Njegovu poznatu knjigu “Salo debeloga jera libo azbukoprotres” objavio je 1810. u Budimu. U toj maloj knjizi, koja je imala 18 strana, Sava Mrkalj je pošao od zaključka: “Otuda izlazi da za jedan jezik treba onoliko slova koliko sve riječi njegove imaju prostih glasova. Ako je manje onda nećemo moći da zapišemo svaku riječ… Ako ih je pak više, onda ona, osim što su nepotrebna , mogu svremenom i da štete jeziku.”
Staru azbuku je analizirao i uklonio iz nje debelo jer, slovni znak koji nije označavao nijedan glas, pisan je bez jasnih pravila pa je odlučio da ga izbaci.
Dobili smo tada ćirilicu od 29 slova, u kojoj je svaki glas imao svoje slovo. Nemajući rešenja za glasove Đ,Ć, LJ, NJ i J on koristi dvoznake, za glas J upotrebljavao je glas I. Nedostajalo je slovo DŽ.
On se bavio reformom sistema i slova, njega nije zanimao izgled slova.
Na poslednjoj strani svoje knjižice, Sava Mrkalj je napisao znamenite reči: ”Od danas sav naš pravopis dolazi pod ovo načelo: “Piši kao što govoriš.’”
Godine 1827. je izgubio mentalno zdravlje, pa je 1833. godine preminuo u bečkoj bolnici za duševne bolesti. U budimskom “Srpskom narodnom listu” objavljene su dve njegove pesme, koje je sačuvao lekar dr Georgije Mušicki.
Njegova reforma nije prihvaćena, ali ovaj spis je pomogao za inspraciju njegovim naslednicima. Jernej Kopitar je savetovao Vuka Karadžića da svoja dela štampa Mrkaljevom azbukom. Srpska crkva se nije slagala sa ovom reformom. Stefan Stratimirović, mitropolit, smatrao je da “ Salo debeloga jera” uništava srpsku tradiciju i ugrožava veze Srbije i Rusije, pa je uspeo uz pomoć austrijskih vlasti da zabrani Mrkaljevu azbuku.
Drugi koji je izvšio normiranje jezika i u tome uspeo je Vuk Karadžić. Njegov rad na standardizaciji književnog jezika predstavlja Pismenica serbskog jezika iz 1814. Prve norme biće date 1818. u Rječniku i Srpskoj gramatici. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao 24 slova. Stvorio je nove znake i dodao slovo Jj iz latinične abecede. Uveo je i pet novih: LJ,NJ, Ć, Đ, DŽ. Osnovu književnog jezika će proširiti tako što će 1836. uvesti slovo H. Kasnije odustaje i od jotovanja suglasnika D i T.
Citat “Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano” obično se pripisuje Vuku Stefanoviću Karadžiću. Međutim, citat je zapravo ortografski princip koji je izmislio Johan Adelung. Vuk je iskoristio taj princip kako bi sproveo reformu svog jezika.
Autor teksta: Bogdan Kijevac
