Evo ga opet — kraj oktobra, i ona večita dilema: da li ćemo kuću ukrašavati izdubljenim bundevama, ili ćemo naučiti da se tog dana slavi Sveti Luka, jedan od najpoštovanijih svetaca u srpskom narodu?
I svake godine, pola Srbije negoduje: „Šta će nama to zapadnjačko veštičarenje!“
Druga polovina, uglavnom mlađa, odgovara: „Ma pusti decu, samo da se raduju!“
Ali možda između ova dva sveta i nema tako dubokog jaza kako nam se ponekad čini.
Sveti Luka – lekar, apostol i zaštitnik naroda
Pre nego što je Halloween kod nas postao popularan, 31. oktobar je u Srbiji već imao svoje značenje.
Dan uoči novembra u našem kalendaru je posvećen Svetom Luki, jevanđelisti, apostolu i lekaru.
Bio je jedan od Isusovih učenika, poznat kao autor „Jevanđelja po Luki“ i „Dela apostolskih“. U narodu ga zovu i Luka Zimopokazac, jer se smatra da od njegovog dana počinje hladnije vreme.
Postoji čak i izreka:
„Sveti Luka – sneg do kuka.“
Iako zbog globalnog zagrevanja ne pada sneg baš svake godine, ovaj datum označava prelaz iz jeseni u zimu, iz svetlosti u tamniji deo godine. Upravo ta simbolika prelaza – iz starog u novo, iz toplog u hladno, iz dana u noć – zanimljivo povezuje Svetog Luku sa praznicima koji su postojali još pre hrišćanstva, a koji su slavili kraj žetve i dolazak zime.
U narodnim običajima, Sveti Luka se poštuje i kao zaštitnik lekara, umetnika i stočara.
Nekada su domaćice na taj dan pekle pogaču „za zdravlje“, teži poslovi se nisu radili, a posebno se pazilo na stoku – jer se verovalo da Sveti Luka štiti sve domaće životinje.
Porodice koje slave Lučindan okupljaju se oko slavske trpeze, sveće i tamjana, uz miris slavskog kolača i tihe molitve za zdravlje i mir. (Više o krsnim slavama kod Srba, možete pročitati u našem tekstu ovde.)
I baš kada se sve to odvija u nekim domovima, u drugima se — na istu noć — dube bundeve, pripremaju kostimi i zakazuju maskenbali.
Na prvi pogled, dve potpuno različite slike — a opet, i ne baš toliko.
Halloween – praznik sa mnogo lica
Halloween, ili „All Hallows’ Eve“ (veče uoči Dana svih svetih), potiče iz starih keltskih vremena.
Kelti su tada, pre više od dve hiljade godina, slavili Samhain – praznik kraja leta i početka zime.
Verovali su da se u toj noći briše granica između sveta živih i mrtvih, i da duhovi dolaze na zemlju. Da bi ih oterali ili umilostivili, ljudi su palili vatre, oblačili strašne maske i nudili im hranu.
Kada se hrišćanstvo proširilo Evropom, stari običaji nisu nestali — samo su dobili nova značenja.
Tako je Samhain postao „All Hallows’ Eve“, a kasnije skraćeno — Halloween.
Današnji simboli – bundeve, veštice, duhovi i kostimi – samo su moderna verzija drevnih običaja.
U Ameriku je praznik stigao s irskim doseljenicima u 19. veku, a zahvaljujući filmovima, serijama i globalnoj kulturi, Halloween se proširio širom sveta.
I, naravno, došao i kod nas.
Kako je Halloween stigao u Srbiju
Pre petnaestak–dvadeset godina, Halloween kod nas je bio gotovo nepoznat.
Danas, krajem oktobra, izlozi blistaju od narandžaste boje, police su pune bundeva, paukova i šešira sa špicem, a po školama se sve češće organizuju maskenbali.
U kafićima i klubovima niču „Halloween žurke“, a deca sa radošću boje lica i prave originalne maske.
Mnogi roditelji to doživljavaju kao veselu igru bez dubokog značenja, dok drugi s negodovanjem kažu da se time „gubi duh pravoslavne tradicije“.
Ali ako pogledamo pažljivije — maskiranje, pesma i rituali prelaska nisu ništa novo u našoj kulturi.
I mi smo imali svoje maškare
U srpskoj tradiciji postoje brojni običaji u kojima se ljudi maskiraju, pevaju i simbolično „teraju zlo“.
Jedan od najpoznatijih su koledarske povorke, koje su se nekada održavale uoči Božića.
Tada bi se momci i dečaci prerušavali u životinje – vukove, ovce, jarce – i obilazili kuće, pevajući koledarske pesme i donoseći blagoslov domaćinima.
Maske su često bile napravljene od krzna, drvenih rogova, čađi i starih odela.
Zvuči poznato, zar ne?
Slični običaji postojali su i na Poklade, kada se pred post „izgonilo zlo“ i obeležavao kraj jedne i početak druge faze u godini.
U mnogim krajevima, lirskim obrednim narodnim pesmama, sačuvana su verovanja – da u prirodi caruju božanstva i zli demoni, koji mogu doneti i dobro i zlo, te da ih valja umilostiviti darovima, igrom i dobrim rečima.
Dakle, i mi smo vekovima imali svoje „noći maski“, samo što su naši simboli bili drugačiji, a smisao je bio u zaštiti doma i zajednice.
Kada se tradicije dodirnu
Zanimljivo je da se i Samhain i Lučindan nalaze gotovo na istom mestu u kalendaru – na granici između jeseni i zime, dana i noći, svetlosti i tame.
Iako potiču iz potpuno različitih kultura, oba nose poruku prelaska, promene i zahvalnosti.
Možda se upravo zato Halloween tako lako „primio“ i kod nas – jer nas podsvesno podseća na nešto što smo oduvek znali: da se u ovom periodu godine priroda povlači, dani se skraćuju, i da čovek, da bi sačuvao svetlost, mora da se malo poigra sa tamom.
Zato možda nije važno da li pravimo slavsku pogaču ili dubimo bundevu – važno je da znamo zašto to radimo, i da poštujemo i jedno i drugo.
Jer, kao što u školi učimo decu da razumeju svet oko sebe, tako ih možemo naučiti i da spajaju kulture, a ne da ih suprotstavljaju.
Tradicionalno i moderno – zajedno u učionici
U Akademskom centru znanja, svake jeseni naši učenici kroz pripreme za završni ispit ne uče samo gramatiku i književnost, već i kulturu i nasleđe naših predaka.
Kroz obradu lirskih narodnih pesama i drugih oblika narodne književnosti, razgovaramo o običajima, simbolima i vrednostima koje su naši preci prenosili s kolena na koleno.
U tim pesmama prepoznajemo iste motive koji i danas žive – borbu dobra i zla, strah od nepoznatog, veru, zajedništvo i slavljenje života.
Deca tako shvataju da svaki narod ima svoje načine da izrazi strah, radost, prelazak i zajedništvo.
Jer, šta je obrazovanje ako ne razumevanje sveta — i sebe u njemu?
Na kraju, jedno pitanje za vas:
Kada ove godine vidite dete sa šeširom veštice ili bundevom u ruci, setite se da iza svega toga stoje vekovi ljudske potrebe da se igra, da se preobrati, da veruje da dobro uvek pobeđuje tamu.
A za to isto vreme u mnogim drugim kućama gore sveće i mirišu slavski kolači Svetog Luke.
To je slika Srbije danas — zemlje u kojoj se staro i novo prepliću, a tradicija i igra idu ruku pod ruku.
