Ево га опет — крај октобра, и она вечита дилема: да ли ћемо кућу украшавати издубљеним бундевама, или ћемо научити да се тог дана слави Свети Лука, један од најпоштованијих светаца у српском народу?
И сваке године, пола Србије негодује: „Шта ће нама то западњачко вештичарење!“
Друга половина, углавном млађа, одговара: „Ма пусти децу, само да се радују!“
Али можда између ова два света и нема тако дубоког јаза како нам се понекад чини.
Свети Лука – лекар, апостол и заштитник народа
Пре него што је Halloween код нас постао популаран, 31. октобар је у Србији већ имао своје значење.
Дан уочи новембра у нашем календару је посвећен Светом Луки, јеванђелисти, апостолу и лекару.
Био је један од Исусових ученика, познат као аутор „Јеванђеља по Луки“ и „Дела апостолских“. У народу га зову и Лука Зимопоказац, јер се сматра да од његовог дана почиње хладније време.
Постоји чак и изрека:
„Свети Лука – снег до кука.“
Иако због глобалног загревања не пада снег баш сваке године, овај датум означава прелаз из јесени у зиму, из светлости у тамнији део године. Управо та симболика прелаза – из старог у ново, из топлог у хладно, из дана у ноћ – занимљиво повезује Светог Луку са празницима који су постојали још пре хришћанства, а који су славили крај жетве и долазак зиме.
У народним обичајима, Свети Лука се поштује и као заштитник лекара, уметника и сточара.
Некада су домаћице на тај дан пекле погачу „за здравље“, тежи послови се нису радили, а посебно се пазило на стоку – јер се веровало да Свети Лука штити све домаће животиње.
Породице које славе Лучиндан окупљају се око славске трпезе, свеће и тамјана, уз мирис славског колача и тихе молитве за здравље и мир. (Више о крсним славама код Срба, можете прочитати у нашем тексту овде.)
И баш када се све то одвија у неким домовима, у другима се — на исту ноћ — дубе бундеве, припремају костими и заказују маскенбали.
На први поглед, две потпуно различите слике — а опет, и не баш толико.
Halloween – празник са много лица
Halloween, или „All Hallows’ Eve“ (вече уочи Дана свих светих), потиче из старих келтских времена.
Келти су тада, пре више од две хиљаде година, славили Самхаин – празник краја лета и почетка зиме.
Веровали су да се у тој ноћи брише граница између света живих и мртвих, и да духови долазе на земљу. Да би их отерали или умилостивили, људи су палили ватре, облачили страшне маске и нудили им храну.
Када се хришћанство проширило Европом, стари обичаји нису нестали — само су добили нова значења.
Тако је Самхаин постао „All Hallows’ Eve“, а касније скраћено — Halloween.
Данашњи симболи – бундеве, вештице, духови и костими – само су модерна верзија древних обичаја.
У Америку је празник стигао с ирским досељеницима у 19. веку, а захваљујући филмовима, серијама и глобалној култури, Halloween се проширио широм света.
И, наравно, дошао и код нас.
Како је Halloween стигао у Србију
Пре петнаестак–двадесет година, Halloween код нас је био готово непознат.
Данас, крајем октобра, излози блистају од наранџасте боје, полице су пуне бундевa, паукова и шешира са шпицем, а по школама се све чешће организују маскенбали.
У кафићима и клубовима ничу „Halloween журке“, а деца са радошћу боје лица и праве оригиналне маске.
Многи родитељи то доживљавају као веселу игру без дубоког значења, док други с негодовањем кажу да се тиме „губи дух православне традиције“.
Али ако погледамо пажљивије — маскирање, песма и ритуали преласка нису ништа ново у нашој култури.
И ми смо имали своје машкаре
У српској традицији постоје бројни обичаји у којима се људи маскирају, певају и симболично „терају зло“.
Један од најпознатијих су коледарске поворке, које су се некада одржавале уочи Божића.
Тада би се момци и дечаци прерушавали у животиње – вукове, овце, јарце – и обилазили куће, певајући коледарске песме и доносећи благослов домаћинима.
Маске су често биле направљене од крзна, дрвених рогова, чађи и старих одела.
Звучи познато, зар не?
Слични обичаји постојали су и на Покладе, када се пред пост „изгонило зло“ и обележавао крај једне и почетак друге фазе у години.
У многим крајевима, лирским обредним народним песмама, сачувана су веровања – да у природи царују божанства и зли демони, који могу донети и добро и зло, те да их ваља умилостивити даровима, игром и добрим речима.
Дакле, и ми смо вековима имали своје „ноћи маски“, само што су наши симболи били другачији, а смисао је био у заштити дома и заједнице.
Када се традиције додирну
Занимљиво је да се и Самхаин и Лучиндан налазе готово на истом месту у календару – на граници између јесени и зиме, дана и ноћи, светлости и таме.
Иако потичу из потпуно различитих култура, оба носе поруку преласка, промене и захвалности.
Можда се управо зато Halloween тако лако „примио“ и код нас – јер нас подсвесно подсећа на нешто што смо одувек знали: да се у овом периоду године природа повлачи, дани се скраћују, и да човек, да би сачувао светлост, мора да се мало поигра са тамом.
Зато можда није важно да ли правимо славску погачу или дубимо бундеву – важно је да знамо зашто то радимо, и да поштујемо и једно и друго.
Јер, као што у школи учимо децу да разумеју свет око себе, тако их можемо научити и да спајају културе, а не да их супротстављају.
Традиционално и модерно – заједно у учионици
У Академском центру знања, сваке јесени наши ученици кроз припреме за завршни испит не уче само граматику и књижевност, већ и културу и наслеђе наших предака.
Кроз обраду лирских народних песама и других облика народне књижевности, разговарамо о обичајима, симболима и вредностима које су наши преци преносили с колена на колено.
У тим песмама препознајемо исте мотиве који и данас живе – борбу добра и зла, страх од непознатог, веру, заједништво и слављење живота.
Деца тако схватају да сваки народ има своје начине да изрази страх, радост, прелазак и заједништво.
Јер, шта је образовање ако не разумевање света — и себе у њему?
На крају, једно питање за вас:
Када ове године видите дете са шеширом вештице или бундевом у руци, сетите се да иза свега тога стоје векови људске потребе да се игра, да се преобрати, да верује да добро увек побеђује таму.
А за то исто време у многим другим кућама горе свеће и миришу славски колачи Светог Луке.
То је слика Србије данас — земље у којој се старо и ново преплићу, а традиција и игра иду руку под руку.
