
Сваке године 5. октобра обележавамо Међународни дан учитеља како бисмо одали почаст свим просветним радницима који неуморно раде на образовању и васпитању будућих генерација.
Добро знамо, бити наставник није само посао – то је позив. Они су ти који преносе знање и на тај начин истовремено обликују будућност. Њихова улога у образовању не огледа се само у подучавању, већ и у креирању вредности и вештина које ученици носе кроз цео живот. А колико је велики значај образовања, о томе смо писали овде.
На овај посебан дан, важно је сетити се сваког учитеља који је оставио траг у нашем животу, а неки од најзанимљивијих је забележила и српска кинематрографија. Зато, хајде да се присетимо свих оних живописних наставничких ликова, без којих ни филм, а ни наше одрастање не би било исто.
Идемо даље
Филм из 1982. године говори о младом учитељу, партизану, који долази у мало место да подучава децу новим вредностима. Ни налик на старе кадрове који су прибегавали сили кад год деца не науче градиво, Драган Николић у улози учитеља, пун је разумевања, топлине и саосећајности, свако дете добро познаје и поставља му се као друг.
Мајстори, мајстори
Да је школа друштво у малом, својеврсна „Проклета авлија“, показао је Горан Марковић својим култним филмом. На дан када теткица Кева након целог радног века одлази у пензију, у школи се појављује школски инспектор где затиче припрему за прославу целокупног школског колектива.
Овај култни и помало дисидентски филм се снимао у школи „Ђорђе Крстић“, на Јулином брду. Снимљен је за осамнаест дана, углавном ноћу, али је зато монтиран четири месеца. Назван је по првом стиху песме „Мајстори у кући“ песника Александра Секулића коју у величанственој завршници рецитује Александар Берчек, који тумачи професора српскохрватског. Сви памтимо култну реченицу Зорана Радмиловића на крају овог излагања: “Шта школа учини од човека!”
Иако су овде гумили великани и остварили велике улоге, многи просветни радници су били љути након овог филма. Све тајне и интриге, шале на рачун алкохолизма, полтронства и ригидности су схватили и превише лично.
Рад на одређено време
Иако је овај филм још један породично-друштвени феномен, памтићемо га највише по смушеном Љубиши Самарџићу који покушава да задржи посао наставника на неодређено време. Сниман почетком осамдесетих, овај филм сведочи да се у школи до дан-данас мало ствари променило, те да се и даље наставници боре за свој бољи статус и већи фонд часова. У наставничком позиву, као и у овом филму, нема сигурности и много је ствари привремено.
Бољи живот
Од свих ликова породице Попадић, некако смо сви најмање склоности имали ка резервисаној професорки латинског, „господе Боже“ Емилији Попадић. Срдачнији, народскији и непосреднији нам је био Гига Моравац и његово несналажење поштеног човека у турбулентним временима. Па ипак, сцена у наставничком кабинету приликом покушаја Воје Брајовића, строгог Терминатора, да Боби поправи оцену на већу и пророчки монолог наставника ликовног, остао је за памћење и радо га преносимо у целости.
Тесна кожа
Иако се фокус овог серијала превасходно бавио предузећем и антиподима, новокомпонованим бизнисменом, Срећком Шојићем и поштеним радником који једва саставља крај с крајем, остала је забележена једна школска епизода коју сви напамет знамо. Сећамо се професора енглеског, Јапанца, и „Jenny kissed me when we met“. Ако не знате како да правилно изговорите the, погледајте у наредном видеу.
Тито и ја
Још један култни филм Горана Марковића доноси нам политичку комедију из периода након Другог светског рата. Зоран Михајловић је дечак из уметничке (дисидентске) породице који по сваку цену жели да учествује на пионирском Титовом маршу, не би ли освојио девојчицу која му се свиђа. Да би то постигао, треба да напише победнички састав на тему „Зашто волим Јосипа Броза Тита“.
Ту видимо наставницу српског језика Весну Тривалић, којој тако добро лежи ова улога, да ћемо је у истом позиву срести и у наредном филму.
Лајање на звезде
Погађате, наравно, да је у питању један од најпопуларнијих филмова из школског живота. Лајање на звезде је иначе један од ретких домаћих филмова у коме нема ниједне псовке. Док се у средишту збивања налази Михајло Кнежевић који на сваки начин покушава да очара и освоји Даницу (и победи конкуренцију у виду свог богатог брата), филмом дефилује читава плејада професора овековечених улогама најбољих српских глумаца.
Ту је свако бриљирао на свој начин, да је немогуће поменути их све. Поред поменуте наставнице српског Весне Тривалић која вади из деце непрочитану лектиру, ту су још и:
- Драган Јовановић, наставник физичког, који путује инкогнито кад му ђак изгуби на такмичењу,
- Александар Берчек, професор хемије, који захтева од ђака солидно предзање за одлазак у кафану,
- Богдан Диклић, професор историје, који свој професорски хлеб зарађује поштено, и многи други.
Овде ћемо издвојити само Велимира Бату Живојиновића и његову песму „Патња“, са којом многи наставници дубоко саосећају.
„Тко није водио дјецу
На Загребачки велесајам,
Тај не зна шта је патња.“
Шешир професора Косте Вујића
Шешир професора Косте Вујића је хумористички филм који прати живот легендарног професора немачког језика Косте Вујића и догађаје који су обележили његову последњу годину радног века као професора и разредног старешине једног изузетног разреда.
Истоимени роман је објављен 1983. године, а награђен је наградом Политикиног забавника те исте године. Састоји се из седам поглавља, а иако свако поглавље прича само своју причу, заједно су повезане у једну целину.
Роман је екранизован у два наврата, прво у виду ТВ драме из 1972. године која је и послужила као инспирација за писање романа. А други пут 2012. године, али овога пута под режисерском палицом Здравка Шотре. Обе екранизације, као и сам роман, доживеле су огроман успех.
Радња филма је смештена је у Београд, 1886. године. Осим професора Косте Вујића (кога игра маестрални Александар Берчек), у делу се јављају многобројни ликови: професорове колеге, али и ученици који су утицали на ток радње романа. Неки од њих су Јован Цвијић, Михаило Петровић, Јаша Продановић и Милорад Митровић. Ову млађу плејаду глумаца ћемо добро запамтити по још једном великом филму – „Монтевидео, бог те видео!“
На крају, хвала свим наставницима за труд, стрпљење и љубав коју свакодневно улажете у генерације које долазе. Ваша улога у свету образовања и даље остаје незаменљива.