О реформи српског језика и његовом коначном нормирању након више фаза, прва асоцијација нам је Вук Стефановић Караџић. Међутим, он није први који се бавио проблемима српског језика, то можемо прочитати и у његовим списима. Решење проблематичне графије дао је Сава Мркаљ, од којег је и сам Вук преузео азбуку, делимично изменио графеме и додао нову (џ).
Сава Мркаљ рођен је 1783. у селу Сјеничак, Горња Крајина, а преминуо 1833. у Бечу. Био је српски учитељ, монах и филолог.
Године 1799. завршио је школу у Плашком, а затим постао српски учитељ у Госпићу. Касније је отишао у Загреб, па онда у Пешту, где је слушао предавања из филозофије и математике на универзитету. Био је добар познавалац немачког, латинског и француског језика, а разумевао је и грчки и хербејски. То му је много омогућaвало да се бави филологијом.
Стандардизација књижевног језика у Србији и Хрватској почиње још у 19. веку, са намером да се за основу књижевног језика узме народни и да се писмо прилагоди природи гласовног система. Први који озбиљно покушава да извши реформу језика био је Сава Мркаљ. Уз ову расправу за књижевни језик значајна је и расправа Луке Миланова.
Сало дебелога јера
Његову познату књигу “Сало дебелога јера либо азбукопротрес” објавио је 1810. у Будиму. У тој малој књизи, која је имала 18 страна, Сава Мркаљ је пошао од закључка: “Отуда излази да за један језик треба онолико слова колико све ријечи његове имају простих гласова. Ако је мање онда нећемо моћи да запишемо сваку ријеч… Ако их је пак више, онда она, осим што су непотребна , могу свременом и да штете језику.”
Стару азбуку је анализирао и уклонио из ње дебело јер, словни знак који није означавао ниједан глас, писан је без јасних правила па је одлучио да га избаци.
Добили смо тада ћирилицу од 29 слова, у којој је сваки глас имао своје слово. Немајући решења за гласове Ђ,Ћ, Љ, Њ и Ј он користи двознаке, за глас Ј употребљавао је глас И. Недостајало је слово Џ.
Он се бавио реформом система и слова, њега није занимао изглед слова.
На последњој страни своје књижице, Сава Мркаљ је написао знамените речи: ”Од данас сав наш правопис долази под ово начело: “Пиши као што говориш.’”
Године 1827. је изгубио ментално здравље, па је 1833. године преминуо у бечкој болници за душевне болести. У будимском “Српском народном листу” објављене су две његове песме, које је сачувао лекар др Георгије Мушицки.
Његова реформа није прихваћена, али овај спис је помогао за инспрацију његовим наследницима. Јернеј Копитар је саветовао Вука Караџића да своја дела штампа Мркаљевом азбуком. Српска црква се није слагала са овом реформом. Стефан Стратимировић, митрополит, сматрао је да “ Сало дебелога јера” уништава српску традицију и угрожава везе Србије и Русије, па је успео уз помоћ аустријских власти да забрани Мркаљеву азбуку.
Други који је извшио нормирање језика и у томе успео је Вук Караџић. Његов рад на стандардизацији књижевног језика представља Писменица сербског језика из 1814. Прве норме биће дате 1818. у Рјечнику и Српској граматици. Из старословенске азбуке Вук је задржао 24 слова. Створио је нове знаке и додао слово Јј из латиничне абецеде. Увео је и пет нових: Љ,Њ, Ћ, Ђ, Џ. Основу књижевног језика ће проширити тако што ће 1836. увести слово Х. Касније одустаје и од јотовања сугласника Д и Т.
Цитат “Пиши као што говориш, а читај као што је написано” обично се приписује Вуку Стефановићу Караџићу. Међутим, цитат је заправо ортографски принцип који је измислио Јохан Аделунг. Вук је искористио тај принцип како би спровео реформу свог језика.
Аутор текста: Богдан Кијевац
