Велики број људи у Србији 8.11. прославља Светог великомученика Димитрија, славу познатију као Митровдан, али колико заправо знамо о значају овог свеца за хришћанску културу и посебно српску традицију?
Митровдан је дан који се слави широм Србије и има дубоко укорењено место у српском културном и религиозном календару. Сам Свети Димитрије је био историјска личност, а колики је његов утицај у српском народу, говоре и имена градова Сремска Митровица и Косовска Митровица који су по њему добили име.
Значај Митровдана је још већи када имамо у виду његову везу с предањима о хајдуцима. Хајдучки растанак постаје симболична ознака овог дана, где се наши јунаци растају до пролећа, када ће се, око Ђурђевдана, поново састати на планини.
О томе ће више бити речи у наредним редовима.
Ко су били хајдуци према историји?
Иако је у народу уврежено мишљење о хајдуцима као пркосним одметницима од турског закона, историјска ревизија нам је донела и нешто другачије чињенице које не можемо да не поменемо.
Рецимо отворено, део хајдука није се водио идејама о слободи, већ мотивима прибављања личне користи. Пример за то налазимо у песми Бој на Чокешини, где је хајдук Ћурчија напустио Чокешину са око 300 хајдука. У тој истој песми Јаков је затим ушао у сукоб и са Недићима и видевши да не може да им командује и он је отишао и повукао своју војску са собом. На месту сукоба са Турцима остали су сами браћа Недић са својим хајдуцима и верним пратиоцима Дамјаном Кутишанцем и Пантом Дамјановићем.
Ова песма хајдучке мотиве директно супротставља витешким мотивима и повезује је са косовском епиком, где се Ћурчија повезује са ликом Вука Бранковића (мотив хајдука као мотив прибављања опште користи плаћеничке војске насупрот мотива средњовековног витештва код браће Недића, који се боре за слободу Србије).
Хајдуци су деловали у централном Балкану и другим деловима Османског Царства током средњег века. Тек касније су постали симбол борбе за слободу свог народа.
Порекло речи хајдук
Порекло речи „хајдук“ остаје обавијено тајнама и изазовима етимолога. Једна теорија сугерише да потиче од турске речи „хајдуд“, коју су Османлије користиле за угарске пешадијске трупе. Друга теорија повезује реч са мађарским изразом „хајту“ (множина „хајток“), што значи гонич стоке, да би током 16. века овај израз почео да се користи за војнике.
Реч „хајдук“ је постепено ушла у турски језик као „хајдуд“ и касније у српски језик као „хајдук“. Врло је убедљива теорија Миодрага Стојановића која сугерише да реч „хајдук“ потиче од санскритске речи „аyдх“, што значи борити се и противити се.
У различитим језицима постоје варијације речи које означавају сличне појмове као „хајдук“, што указује на глобалну присутност сличних концепта и ликова у светским традицијама. Ова разноликост језика сведочи о богатству и сложености феномена хајдучке културе и њеног значаја широм света.
Ипак, сматрамо да нам је реч хајдук дошла преко турског језика, јер хаyдуд, што нам потврђују и Турцизми у српскохрватском језику Абулаха Шкаљића, на арапском значи „скренути са правог пута“, „одметнути се“.
Хајдуци – симбол херојске прошлости
Хајдуци су играли кључну улогу у српској историји и народној књижевности, постајући симбол борбе за слободу и отпора против тираније османлијских колонизатора. Њихова храброст и неустрашивост оставили су дубок траг у народној епици и створили су богатство митова и легенди везаних за ову тему. Кроз векове су хајдуци постали јунаци многих прича и песама које су се и преносиле с генерације на генерацију. Хришћанско становништво у Србији се често прикључивало хајдуцима из неколико главних разлога.
- Први разлог је био страх за властити живот, посебно кад би били позвани на суд због оптужби попут неплаћања пореза. У османском Царству, хришћани су имали слабу правну заштиту, па су често бирали да побегну у планинске шуме уместо да остану у селима и буду изложени опасности од хапшења. Тамо су преживљавали кроз крађе и пљачке. Плачкање турских конваја који су превозили порез од вазалских српских колонијама забележен је у многим историографским списима и у књижевним текстовима, било да они потичу из народне или усмене традиције.
Аргатовах три године дана
И ја вукох дрвље и камење
Све уз моја кола и волове,
Ја не стекох паре ни динара.
Ни заслужих на ноге опанке!
(Старина Новак и кнез Богосав)
- Други разлог за придруживање хајдуцима био је бег од мржње и потенцијалне опасности од Турака, што би их натерало на бекство како би избегли насилну освету. Хајдуци пљачкаши бојали су се од одмазде као казне за пљачкашке походе Османлија – набијање на колац, черечење коњима, одсецање главе и делова тела су биле само неке од казни.
Сетимо се песама Стари Вујадин или Мали Радојица где су описани само неки од начина на које су хајдуци сурово били мучени. У то време хајдук је морао да буде срца јуначкога, о чему сведоче и стихови из песме Стари Вујадин:
О синови, моји соколови,
Видите ли проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити,
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ниједнога,
Не одајте ви јатаке наше,
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји.
(Старац Вујадин)
- Трећи разлог био је жеља за осветом против Турака. Освета за злодела, која је мученике из немилих дгађа описивала као јунаке вредних дивљења, чиме се подизао морал српском народу водећи га од косовских митова до митова о слободи насталих у циклусима о ослобођењу Србије и Црне Горе, чиме су такви хајдуци постајали посебно мотивисани и постали инспирација за епску поезију.
…Заостало Туре младожења
На дорату коњу великоме;
Оно не шће да пролази с миром,
Већ потеже троструку канџију,
Три су на њој луле од тумбака,
Па удара мене по плећима.
Хајдучки покрет на Балкану представљао је израз побуне против страних завојевача, турског тлачења и намета. Вук Караџић је приметио да је број хајдука у земљи зависио од квалитета турске власти, при чему је боља и човечнија власт смањивала број хајдука, док су лоша управа и неправда повећавали њихов број.
Хајдучке епске народне песме
Митровдан се везује за песме новијих времена и обухвата пре свега хајдучки циклус песама. Митровдан је дан који се сматрао за почетак зиме, када хајдуци више нису имали потпору у шуми, већ су се склањали на сигурно, код јатака.
Хајдучки циклус је често описиван као прича о осветницима и заштитницима народа под турским јармом. У овим песмама опеване су многе појединости из хајдучког живота, као шо су њихово повлачење у планине, стварање дружине, храброст, јунаштво, издржљивост, осветољубивост, као и разне епизоде сукоба са Турцима.
Међутим, није могао свако да буде хајдук. Добро знамо да је хајдук само онај који би обично био кадар стићи и утећи / и на страшну мјесту постојати. У песми Гавран харамбаша и Лимо народни песник истиче шта је све потребно за окупљање под хајдучки барјак:
Немој пуштат рђу под барјака,
Но ти купи све главне јунаке,
Кој од ране јаокнути неће,
Поред себе уплашити друга…
(Гавран харамбаша и Лимо)
Јован Цвијић је овако говорио о хајдуцима
Хајдуци су били кључни симбол храбрости и отпора српског народа под турском влашћу. У различитим периодима, њихова улога је варирала, од борбе против турске власти, локалних ага и бегова, до вођења помоћних трупа у разним војним операцијама, шпијунаже и заштите народа током Првог устанка. Хајдуци су постали незаобилазни јунаци народних прича, уживали су углед међу људима, и често су били неустрашиви ратници које су вође устанка користиле у најтежим биткама.
У нашем крају, хајдуци су били одговор на турски терор, а окупљање под њиховим заставама пружало је наду и храброст поробљеном народу. Током векова, њихова присутност је подстицала дух отпора и охрабривала масе. Хајдуци су били срж отпора, често постајући вође побуњеника и устаника.
Јован Цвијић је појаву хајдучије у овом региону објаснио карактеристичним менталитетом златиборских горштака, створеним у време турске власти и у оквиру патријархалног живота. За овдашње становништво, хајдуци су били симбол отпора и борбе за правду. Милан Милићевић је допунио ово мишљење, истичући да се лако одметање у хајдуке често дешавало због низа разлога. Освета, страх од казне или престиж и слава, као што смо већ поменули, само су једни од њих.
Хајдук Вељко Петровић: „Главу дајем, Крајину не дајем“
Чули смо да су хајдуци били епски јунаци. Али има ли историјских јунака? Има, и о највећем од њих сведочи управо Вук Стефановић Караџић.
Вељко Петровић, најпознатији хајдук из песама о ослобођењу Србије, потиче из села Леновца близу Зајечара. Рођен је у имућној породици Петра Петровића, познатог као „Сирењар“ због бројне стоке и производње сира. Са своје 22 године, суочио се с два турска нападача који су напали његову сестру. У одлучујућем тренутку убио је нападаче и одмах се одметнуо и постао хајдук.
Године 1803. придружио се чети Станоја Главаша, а касније се прикључио војводи Ђуши, старешини Смедеревске нахије. Вељко је активно учествовао у устанку од 1804. године, прво под вођством Станоја Главаша, а потом под вођством Ђуше и Вујице Вулићевића.
Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да чува Бању, а касније и Неготин.
Почетком јула 1813. године долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим бећарима до ногу потукао део турске војске. После три дана велика турска војска је прешла Тимок и упутила се ка Неготину.
Упркос саветима многих да би са расположивом војском, која је бројала мање од 3000 људи наспрам 16.000 Турака, Крајину могао успешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује да Турке сачека у утврђеном Неготину.
Вишедневна опсада Неготина потпуно је исцрпела његове браниоце. Муниција је била при крају, а помоћ није стизала. За то време Турци су се скроз приближили Вељковим шанчевима и непрекидно тукли топовима неготинска утврђења. Причало се да је Вељко наредио да се покупе све металне ствари, тањири и калајна кандила и да се претопе у пушцану муницију, па је на крају и талирима (метални новац) пунио топове када су Турци негде учинили јуриш. Деветнаестог дана одбране, 18. јула 1813. године, Вељко је погинуо на Абрашевом шанцу, и до последњег тренутка бодрио своје борце да истрају у борби. Његови најближи саборци су пет дана крили његову смрт како се не би ширила паника међу народом.
Остао је његов животни мото: „Главу дајем, Крајину не дајем„, а Мокрањац му је посветио VI руковет. О њему сведочи Вук Караџић у чувеној биографији „Житије ајдук Вељка Петровића“.
Обичаји и веровања за Митровдан
Црвено слово у календару је у нашој традицији пропраћено и многим народним обичајима и веровањима. Српска народна веровања кажу да на Митровдан традиционално треба да останете у вашем дому! „Ко тога дана излази, тај наводно ће целе године преспавати по туђим креветима“.
У стара времена се примењивао обичај пуштања надничара којима истиче уговор и изнајмљивање нових. Верује се да се до Митровдана сви велики пољопривредни радови морају завршити, или би нам зима могла покварити планове.
На данашњи дан Срби се поздрављају крилатицом: „Митровданак – хајдучки растанак и Ђурђевданак – хајдучки састанак “.
Такође, ако случајно 8. новембра на Митровдан падне снег, легенда каже да је Свети Димитрије дошао на белом коњу и да снег може трајати све до априла. Звучи као одличан начин да предвидимо временске услове, зар не? Наравно, ако је облачно на Митровдан, то би могао бити знак за топлу зиму. Ведро време наводи на јаку и хладну зиму.
А да, ако имате малу децу, на Митровдан их не грдите, колико год да су била несташна и непослушна, упозорење вели година ће бити немирна за вас.
Не заборавите ни на белутак – сељаци у Шумадији га стављају у углове своје собе као заштиту од мишева. А даме су на овај дан избегавале вретено, чешљеве и маказе.
Ако вам се допао текст, позивамо вас да заједно са нашим стручним тимом истражујете још многе фасцинантне информације и сазнања у вези са српском књижевношћу. Останите повезани са својим балканским културним наслеђем и традицијом. Пријавите се путем овог линка да заједно кроз језик и књижевност учимо о многим занимљивим обичајима нашег народа.
