Дан примирја, који се обележава 11. новембра сваке године, означава крај борбених дејстава Првог светског рата 1918. године. За Србију, као једну од земаља централних сила, овај дан има посебан значај с обзиром на велика страдања и тешкоће које је земља претрпела током рата.
Србија је била једна од кључних фронтова Првог светског рата. Рат на Балкану био је изузетно суров, са великим бројем војних операција и битака у коме је народ невиђено страдао. Само Церска битка однела је 3000 жртава, Колубарска битка 22000 људи. У одбрани Београда је обрисан цео пук мајора Гавриловића са бројног списка, а током повлачења преко Албаније, велики део српске војске и цивилног становништва прошао је кроз незапамћено тешке услове. Процењује се да је више десетина хиљада војника и цивила страдало током повлачења, од последица рањавања и исцрпљености. Након опоравка, око 150.000 припадника Српске војске се прикључило савезничким трупама на Солунском фронту, у јуну 1916. где су вођене тешке борбе све до краја рата и коначног ослобођења.
Од 1914. до 1918. године Србија је изгубила чак трећину одраслог становништва.
У знак сећања на велике жртве које је једна мала, херојска земља, поднела, и у знак вере да након сваког рата дође мир и крај страдања, прослављамо овај национални празник.
Дан примирја
Дан примирја у Првом светском рату, који се обележава 11. новембра, постао је државни празник у Републици Србији. Тај датум се везује за потписивање примирја између сила Антанте и Немачке у железничком вагону у Компијену 1918. године, означавајући крај Првог светског рата. Од 2012. године, у Србији се воде расправе о томе да ли је адекватније обележавати Дан примирја или прославити Дан победе. За сада се овај празник зове Дан примирја.
Контроверзе око тога да ли славити Дан примирја или Дан победе постоје, посебно у вези са Солунским фронтом. Неки историчари тврде данас да су Бугари и Мађари, уместо предаје, наставили борбу са српским снагама. Истиче се да су Немци делимично одбранили, што би могло оправдати назив Дана примирја. Aко сагледамо наредбу војводе Степе Степановића након капитулације Бугарске, која признаје пораз и разоружање Бугарске и борбу Србије чак и након потписивања примирја на српском фронту, могли бисмо да говоримо и о Дану победе.
Први светски рат се, према историчару Јовичићу, одвијао од напада Аустроугарске на Србију након атентата Гаврила Принципа, до пораза дуалне монархије до 13. новембра 1918. године.
Одлука Србије да прихвати датум примирја била је делимично мотивисана жељом да се усклади са већином Савезника, а документ о примирју је углавном саставио француски маршал Фердинанд Фош, предвиђајући прекид непријатељстава, повлачење немачких трупа, размену заробљеника и друге аспекте примирја која оправдавају данашњи назив празника.
Ramonda serbica – симбол Дана примирја
Поводом Дана примирја, интригантно је истраживати и симболе овог празника. Посебно је занимљива веза са наталијином рамондом (биљком названом по краљици Наталији, жени краља Милана), цветом који краси амблем овог дана. Као љубитељ језика и књижевности, не могу а да не приметим симболику коју овај цвет носи. Осим што је угрожена врста у Србији, наталијина рамонда има и посебну симболику издржљивости. Само тридесет биљних врста међу стотинама хиљада познатих цветница има ту необичну способност да се осуши, а затим поново оживи након кише или заливања, што је довело и до надимка „феникс“.
Управо је историја открића наталијине рамонде делимично повезана са оцем српске ботанике, Јосифом Панчићем, који је открио ову интересантну врсту у нашој земљи. Рамонде су биле познате од тридесетих година XИX века када их је француски истраживач први пут открио у Шпанији. Панчић је, пола века касније, 1874. године, открио да ове биљке расту и на територији јужне Србије, што је резултирало открићем нове аутохтоне врсте – рамонде сербике (Ramonda serbica).
Препоручујем да овај интригантан симбол носите на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан Дана примирја. Ово је прилика да проучимо не само историјски значај Дана примирја, већ и да учимо о занимљивим природним феноменима који красе нашу земљу.
Албанска споменица
Албанска споменица представља медаљу која се додељивала припадницима српске војске који су пролазили кроз Албанију током зиме 1915. и 1916. године.
Ово државно војно и цивилно одликовање установљено је 5. априла 1920. године према указу принца-регента Александра И Карађорђевића у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. На предњој страни медаље налази се медаљон с профилом Александра Карађорђевића, окружен ловоровим венцем, и натписом „Својим ратним друговима Александар“. На полеђини је натпис у три реда: „За верност отаџбини.“
Тематизација Првог светског рата у српској књижевности
Први светски рат представља прекретницу у XX веку, означавајући крај једне ере модерне светске историје и најаву нове фазе. Када анализирамо глобалну ситуацију пре и после рата на пољу геополитике, економије, друштва и уметности, уочавамо две потпуно различите слике света које су значајно утицале на свест људи који су преживели овај период, а самим тим и на нашу књижевност.
Књижевна дела настала пре и после рата јасно показују разлику у тим периодима и проговарају о томе како су писци доживели ове турбулентне године и како се њихово схватање стварности и уметности променило током ратног сукоба. Писци су, као жртве околности, различито реаговали на ратна искуства, а књижевна дела инспирисана ратом морају се повезивати с биографијама писаца, њиховим учешћем или неприсуством у сукобима, прилагођавањем поратном свету, али и са њиховим књижевним принципима, опусом и ставом према улози уметника и уметности уопште.
Дела која истражују Први светски рат, као што су:
- Дневник о Чарнојевићу Црњанског
- Српска трилогија Јаковљевића
- Црвене магле Васића
- Дан шести Растка Петровића
- Време смрти Ћосића и
- Књига о Милутину Поповића
представљају књижевне класике која сведоче о траумама рата. Писци попут Бојића и Васиљева су се истакли иновативним приступом, истражујући сукоб кроз авангардну перспективу. Милутин Бојић, аутор „Плаве гробнице“, преносио је поетску дубину и сналажљивост суочења са страхотама рата. Са друге стране, Душан Васиљев, експресиониста, предочава ужасе рата кроз морбидне мотиве, наглашавајући апокалиптичну визију живота у то време. Ова књижевна дела не само да бележе спољашње аспекте рата, већ дубоко продиру у унутрашње светове појединаца, пружајући вишеслојне перспективе на догађаје и последице Првог светског рата.
Комплексност истраживања
Ова дела не само да чине важан део српске културне баштине, већ и наглашавају важност наставе српског језика и књижевности као споне између различитих предмета које ученици уче. Ефикасност наставе додатно се повећава кроз корелацију између предмета, омогућавајући боље разумевање контекста и дубље учење. Књижевност, као израз људског духа, такође подсећа на нашу способност саосећања и размишљања о страхотама ратних времена. Кроз племените вредности које књижевност промовише, постајемо свеснији своје улоге у стварању толерантнијег друштва.
Тим Академског центра знања с нестрпљењем очекује повратак својих ученика са јесењег распуста. Спремни смо да заједно истражујемо и делимо размишљања о изузетно важним темама, попут Првог светског рата и његових импликација на књижевност. Подсећамо вас да су пријаве за новембарски циклус бесплатних предавања и даље отворене, те вас позивамо да нам се придружите и заједно са нама проширите своје знање. Пријавите се путем овог линка и будите део инспиративне заједнице.
Аутор: Марко Радуловић, професор књижевности и српског језика
