У богатом канону српске народне књижевности, један догађај се уздиже изнад осталих као неоспоран симбол националног поноса и патње – Косовски бој. Као кључни догађај српске историје, Косовски бој је не само битка војних снага, већ и емотивно чвориште колективног сећања и културног идентитета. Нема у нашем народном памћењу догађаја који би се могао мерити с његовим значајем. У изобиљу песничких дела, народних песама и епских прича, Косовски бој се протеже као епопеја храбрости, жртвовања и вечне оданости идеји слободе. Управо кроз овај призму, Косовски бој постаје неисцрпан извор инспирације и митолошки темељ српске књижевности, чији се утицај и значај осећају и у данашње време, дубоко усађени у националном духу и колективној свести.
Косовски бој и Видовдан (празник који се обележава 28. јуна ) заузимају значајно место у српској народној књижевности и култури. Народне песме о Косовском боју обилују богатим стилским фигурама и лепотом израза, те су по својој уметничкој вредности упоредиве са античким еповима попут Илијаде и Одисеје.
За школарце, косовска епика представља важан део завршног испита. Косовски циклус народних песама је кључан у наставном програму и помаже ученицима да разумеју националну историју, културу и идентитет. Осим тога, косовски мит је изузетно погодан за корелацију у различитим наставним предметима, као што су историја, друштвено-политичке науке, књижевност, сликарство, филм и психологија.
Широм Србије, на Видовдан се одржавају родитељски састанци где се евалуирају успеси ученика, деле ђачке књижице и дипломе. Овај дан се прославља достојанствено и мирно, без весеља, у свим православним храмовима служе се парастоси палим војницима и свим мученицима који су дали своје животе за своју отаџбину.
Сва ова слојевитост и богатство значења чине Видовдан и Косовски бој неизоставним делом српског културног и историјског наслеђа, као и важним моментом у образовању будућих генерација.
Транспоновање историјских јунака у народну епску књижевност – предања и веровања
Историјска сазнања о Боју на Косову 28. јуна 1389. године, када су се српски хришћански витезови предвођени кнезом Лазаром Хребељановићем сукобили са османлијским Турцима под командом султана Мурата Првог, често су противуречна и спорна. Многи историчари, и страни и домаћи, доводе у питање постојање и учешће појединих српских витезова и ратника у тој бици. Наведимо неке од јунака тог боја и историјске податке који потврђују њихово постојање и јуначко држање.
Лазареви витезови, носиоци реда Светог Ђорђа, били су племићког рода и третирани као крсташи. Међу њима су се истицали Стефан и Лазар Мусић, господари Звечана, топлички војвода Крајмир, сталаћки војвода Дамјан Оливеровић и барјактар Стефан Реља Крилати. Многи српски витезови су се одазвали да бране Србију и хришћанство, нарочито из косовског, рашког, топличког и моравског региона. Народно предање им је дало симболична имена као Милош Обилић, Милан Топлица, Иван Косанчић, Југ Богдан и девет Југовића.
На турској страни, поред Мурата, Бајазита и Јакуба, учествовали су и познати ага и бегови, попут великог везира Али-паше и стратега Евренос-бега, творца турске тактике. Судар војски на Газиместану био је силовит и трагичан, са многим жртвама међу властелом и витезовима, укључујући кнеза Лазара и султана Мурата. Лазарева погибија, схваћена као свесна жртва, служила је као пример за будуће генерације.
Црквено предање каже да се уочи боја кнезу Лазару јавио анђео Господњи и поставио му питање: „Којем ћеш се царству приволети, земаљском или небеском?“ На Газиместану, где се битка одиграла, расте ендемска врста црвеног косовског божура, који према народном веровању симболизује крв косовских јунака.
Косовски циклус у српској народној поезији
Косовски циклус српске народне поезије обухвата епске песме о Косовском боју и сродним догађајима. Иако се често мисли да су све ове песме народне, многе су настале у цркви и касније преобликоване од стране певача. Српски историчар Иларион Руварац је 1854. године истакао да су многе од тих песама заправо црквеног порекла, али су их певачи мењали по својој вољи.
Ове песме су имале велики утицај на српску уметност и формирање косовског мита. Упркос својој уметничкој вредности, оне су веома непоуздане као историјски извори. Вук Караџић је забележио већину ових песама у 19. веку, приметивши да су се највише певале у Босни, Херцеговини, Црној Гори и брдовитим деловима Србије.
Истраживања су показала да постоји одређено „ауторско“ јединство међу песмама забележеним од истог певача, те да су даровити певачи Вуковог времена одиграли кључну улогу у стварању верзија епике која је ушла у писану књижевност. Медиевалиста Џон В. А. Фајн сматра да иако су песме прикупљене касније, њихов настанак сеже до 15. века, ако не и до касног 14. века. Путник Бенедикт Курипечић је 1530. године забележио да је у народу чуо приче и песме о Косовском боју.
Неке од наајпознатијих песама косовског циклуса су:
- Кнежева клетва
- Цар Лазар и царица Милица (певач Тешан Подруговић)
- Кнежева вечера
- Косанчић Иван уходи Турке
- Пропаст царства српскога (анонимна слепа певачица)
- Три добра јунака
- Мусић Стеван
- Царица Милица и Владета војвода
- Слуга Милутин
- Смрт Милоша Обилића
- Косовка девојка (анонимна слепа певачица)
- Смрт мајке Југовића
- Марко Краљевић и орао
- Сан царице Милице
Историјске личности попут Марка Краљевића, који је у стварности био турски вазал, у епским песмама су постали велики борци против Турака. Слично томе, Вук Бранковић, који је наставио отпор Турцима након Косовске битке, у песмама је приказан као издајник. Вук Караџић је приметио да су старије песме историјски непоуздане, али уметнички вредне, док су новије песме историјски прецизније, али уметнички мање уверљиве.
Иларион Руварац је закључио да је мит о Вуку Бранковићу настао након што је кнегиња Милица прихватила турску вазалност, док је Вук Бранковић наставио рат, те су епске песме служиле као пропаганда у корист Милице.
Кнежева вечера: окосница косововског мита
Једна од најзначајнијих песама у изградњи косовског мита је народна епска песма „Кнежева вечера“. Средњовековна књижевност код Срба углавном се ослањала на црквену литературу, што је довело до трансформације многих библијских митова и референци у народну епику. У овој песми можемо уочити паралелне мотиве: „Кнежева вечера“ и „Тајна вечера“, издајници Јуда и Вук Бранковић, страдање Исуса и Лазара. У основи песме су два мотива: мотив издајства и мотив подвижништва, свесног жртвовања за част и домовину, који ће бити кључни у формирању самог мита.
Око ова два мотива народни певач слика атмосферу која влада међу српском властелом уочи судбоносног догађаја за један народ. Та слика је веома убедљива, иако је настањују само ћутање присутних и два гласа која се чују: глас кнеза Лазара (здравица) и глас Милоша Обилића (одговор на здравицу). Сумњу и клевету у правоверност и оданост кнезу и вери исказује једино кнез Лазар у обраћању властели (као Исус на Тајној вечери). Здравица има потенцијални облик (увек започиње са „ако“) и развија се на градацији.
На дну софре налазе се господичићи: Милош Обилић, Иван Косанчић и Милан Топлица. На тој линији господа – господичићи јавља се искра сумње, неповерења и клевета који сачињавају основу косовског мита. Цар наздравља најпре: Југ Богдану (по старешинству), Вуку Бранковићу (по господству), Југовићима (по наклоности, љубави), Ивану Косанчићу (по лепоти), Милану Топлици (по висини) и Милошу Обилићу (по јунаштву). Обилић је на последњем месту, али по својствима која треба да красе човека тог времена – по јунаштву, он је на највиднијем месту. Цар Лазар се пита да ли је он „вјера или невјера“.
Свестан откуда и од кога долази та клевета, Милош одговара да невера Лазару седи уз скуте. Увређеност Милоша је утолико већа што Лазар више верује једном великашу из реда великог господства, сујетном и лицемерном човеку, а не човеку који је ближи народу неголи двору и дворској властели склоној завистима и интригама. Бранећи достојанство и витешку част, он ће се заклети како ће убити Мурата, а потом се вратити у Крушевац, везати Вука Бранковића и вратити га пониженог на Косово.
У песми су се две тврдње обистиниле: Милош је убио Мурата, а Вук Бранковић је издао српство и веру, на чему се гради окосница косовског мита (предања) и његово симболичко и свевремено значење. Милош Обилић постаје трајни симбол јунаштва и подвигништва, а Вук Бранковић симбол кукавичлука и издајства, док Лазар постаје жртва за небеску правду и духовно спасење свог народа.
Иако далеко од историјских чињеница, кроз народну књижевност је пренета доминантна идеја да свако време има своје Обилиће и свога Вука Бранковића.
Женски јунаци у епским песмама
Косовски циклус заузима посебно место у српској народној поезији, нарочито његови женски ликови. Прожет најдубљим емоцијама и трагедијом након које се српски народ никада није потпуно опоравио. Песме овог циклуса одликују се тежином и озбиљношћу, без трага хумору или ведрини. Свака песма носи једну велику трагедију, док заједно представљају трагедију целог народа. Вук Караџић је рекао: „Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали јуначких песама од старине, но будући да је она премена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било дотле, па само одатле почели наново певати и приповедати.“
Трагедија косовског боја кулминира појавом Косовке девојке и Мајке Југовића. Цело Косово поље прекривено је мртвим јунацима после крваве битке. Тишину прекидају мајка и вереница, уносећи немир својих срца и мерећи величину губитка. Царица Милица, која је изгубила мужа и деветоро браће, такође носи велику тугу. Ове три жене повезује заједнички бол због губитка вољених особа. Њихов губитак представља и губитак свих жена. Сви ликови косовске епике су трагични, свако је изгубио неког свог тог кобног дана или је и сам погинуо.
Тежина косовског пораза употпуњена је судбином женских ликова – Косовке девојке, Мајке Југовића и царице Милице. Трагедија Косовке девојке симболизује народну младост, чији су снови остали на Косову. Судбина Мајке Југовића је судбина свих мајки које су жртвовале све што су имале ради одбране домовине. Царица Милица, која је изгубила мужа, браћу и оца, дели судбину многих несрећних жена, иако је била „царица“.
Посебно место заузима лик мајке у песми „Смрт мајке Југовића“. Већ у првим стиховима наглашена је снажна мајчинска љубав. Она жели да оде на бојно поље да види своје синове. Када је стигла на Косово и видела мртве синове и мужа, мајка која је имала животну радост да одгаји девет синова не умире одмах од бола. Слика се употпуњује вриском девет коња, лајањем девет лавова и кликтањем девет соколова, што је подсећа на време када је у кући владала срећа. Мајка Југовића се враћа кући водећи коње и соколове. Пред њу излазе снаје, девет удовица које закукају када виде девет празних коња. Први сусрет мајке са удовицама које жале и плачу растужује мајку, али она не плаче. У поноћ је завриштао зеленац Дамјанов. Мајка пита Дамјанову љубу да није коњ гладан или жедан, а љуба одговара да није, већ жали господара што га није на себи донео. Мајка се опет сећа срећног времена док су јој синови били живи, али не плаче. На крају, гаврани доносе руку са позлаћеном бурмом и бацају је у крило мајци. Мајка пита снају да ли би препознала чија је рука.
Овај део епских песама открива дубоке и снажне емоције женских ликова, њихову храброст и неизмерну тугу, која одражава трагедију целог народа.
На Газиместану
Косовски циклус српске народне поезије представља изузетан књижевни и културни феномен који одражава дубоке емоције и трагичне догађаје везане за Косовски бој. Иако су неке од ових песама настале у цркви, а не у народу, оне су кроз векове прерађиване и обогаћиване усменом традицијом, чиме су постале саставни део српске културне баштине.
Трагедија Косовског боја и губитак слободе оставили су неизбрисив траг у колективном памћењу српског народа, што се посебно огледа у песмама које су пуне туге и безнађа. Централни ликови као што су Косовка девојка, Мајка Југовића и царица Милица симболизују патњу и губитак које су доживеле жене тог доба, али и снагу и издржљивост у суочавању са трагедијом.
Иако ове песме нису поуздан историјски извор, њихова уметничка вредност је непроцењива. Оне су кроз векове инспирисале многе генерације и утицале на формирање националног идентитета и митологије. Нешто од тога можете видети и у култном филму из 1989. године, Бој на Косову
